Legendarni japanski pisac Haruki Murakami, svakako nije neko čije knjige čitaju apsolutno svi, već samo oni odabrani. Murakamija čitaju oni koji znaju da prepoznaju reč i misao kvalitetnog pisca, pisca koji odstupa od književnih normi i piše vođen isključivo svojim unutrašnjim glasom.

Murakami nas je, između ostalog, naučio da “šta god da tražimo, to neće samo doći u obliku u kom očekujemo”, zatim, da je “bol neizbežna, ali patnja je izbor”, kao i to da nas “uspomene greju iznutra, ali u isto vreme i nemilosrdno razaraju”.

Stil pisanja Harukija Murakamija je jednostavan, a njegove priče su, kako i sam navodi, kolekcija brojnih uspomena koje nosi u duši, u duši svog uma. Murakami upravo sećanja smatra jednim od najdragocenijih životnih poklona.

Njegova dela prevedena su na 50 jezika i prodavana u milionima primeraka, a neke od tema kojima je protkano njegovo stvaralaštvo jesu ljubav, patnja, nostalgija, usamljenost, ali pre svega, konstantno preispitivanje sebe i sveta oko sebe.

Murakami je rođen u Kyotu, a odrastao u Kobeu. Trenutno živi u Tokiju, ali je veliki deo života proveo putujući – živeo je i u Grčkoj, i na Havajima. Sebe naziva otpadnikom japanskog književičkog društva, što se ne bi reklo ako je sudeći prema brojnim visokim priznanjima koja je dobio za svoj rad.

Njegovi romani mogli bi se podeliti u dve kategorije. U prvu spadaju oni magično realni (A Wild Sheep Chase, The Wind-Up Bird Chronicle, 1Q84), dok u drugu kategoriju spadaju oni protkani nitima natprirodnih tema (South of the Border, West of the Sun; Sputnik Sweetheart).

U moru nerešenih misterija, priča unutar priča i događaja na rubu sna, njegov roman Tsukuru Tazaki može se nazvati hibridom oba stila, čineći možda sasvim novu kategoriju. Murakami često ističe kako se brojne čudne stvari svakodnevno dešavaju oko nas, kao i da to što ne možemo da ih shvatimo ne utiče na njih – one će jednostavno nastaviti da se dešavaju. Upravo ova rečenica jeste i moto njegovih fiktivnih romana, a jedan od njih je i pomenuto štivo, punog naziva Colorless Tsukuru Tazaki and His Years of Pilgrimage. Po svom izlasku postao je bestseler New York Timesa, a čitaoce vodi kroz priču o džez klavijaturisti koji je napravio pakt sa smrću i ima moć da vidi ljudske aure. Murakami smatra da misterije veoma doprinose uspehu romana: “Ukoliko veoma važna tema nije rešena, čitaoci će biti frustrirani. To nije ono što želim. Ipak, ako do kraja romana tajna ostane tajna, to budi određenu, zdravu dozu radoznalosti koja je, mislim, čitaovima preko potrebna.”

Tsukuru Tazaki, kako Murakami skraćeno zove ovaj roman, po svom izlasku je, samo u Japanu rasprodat u milion kopija. Protagonista romana je tridesetšestogodišnjak Tsukuru koji živi u svetu usamljenosti i patnje – od trenutka kada su mu prijatelji, sa kojima je bio gotovo nerazdvojan, saopštili da ga ne žele više u svojoj grupi. Murakami je na samom početku stvaranja ovog romana imao ideju da napiše kratku opisnu priču. Ipak, odlučio je da priču pretvori u knjigu, ali je istovremeno zadržao početnu misao – da misterija ostane misterija do kraja. Glavna ideja za knjigu koja je došla kroz sam tok pisanja, jeste ta da će moć žene pomeriti priču napred.

Ovakav splet okolnosti nije stran Murakamijevim delima, s obzirom na to da njegovi ženski likovi neretko imaju baš takav uticaj. Tako je nastala Sara, Tsukarijeva devojka i udaran lik romana.

Kada je reč o procesu pisanja generalno, Murakami objašnjava kako se njemu, dok piše, veoma često prepliću sopstveni glas i glas lika koji stvara (o kome piše); dolazi do sudara fikcije i njegovog ličnog iskustva koja se dešavaju paralelno i na kraju stvore priču.

Murakamiju je, kako i sam često navodi, kolaps dve paralelne dimenzije veoma fascinirajuć, a analiza istog česta tema pisanja. Normalan, na poseban način evociran svakodnevni život i čudnovati, natprirodni svet koji se stapaju u jedno, čine veliki udeo i značajnu ulogu u njegovim delima – baš kao i snovi, koje Murakami naziva portalima između ove dve realnosti.

Sa druge strane, pisac navodi da se retko seća sopstvenih snova, dok brojna iskustva iz njegovog (budnog) života veoma utiču na to na koji način će kreirati određenu priču. Jedno od ovakvih iskustava je i poseta različitim japanskim terapeutima.

Pri procesu pisanja, od izuzetnog značaja je i muzika – Haruki Murakami ustaje rano, nakon čega pušta gramofonsku ploču (strastveni je kolekcionar istih) – i pisanje može da počne. O piščevoj ljubavi prema muzici govori činjenica da je, u svojim ranim dvadesetim godinama, zajedno sa suprugom Yoko Takahashi, držao džez bar Peter Cat, a otvorio ga je dok je još bio student na Waseda univerzitetu. Nekoliko godina kasnije, prodao je bar jer je želeo da se u potpunosti posveti pisanju svog drugog romana Pinball.

Murakami trenutno marljivo radi na novim književnim delima, a često naglašava kako prezire rokove; stoga ih sebi pri pisanju nikada ne postavlja, ističući – gotovo je kada bude gotovo.

Tekst: Milica Žikić @milzikic

Photo credit: pinterest.com