Sećam se kad sam sa mamom išla u Pionir na klizanje i jela šećerne jabuke.

Ustale bismo rano, doručkovale, ubundale se i pravac na 16icu do Hale Pionir. Činilo se da smo potpuno same, samo nas dve na svetu subotom ujutru.

Mama je kao mala išla na umetničko klizanje i večno bila graciozna poput balerine. I u pocepanim klizaljkama izgledala je glamurozno i bila mi uzor, iako ja nikada nisam znala da klizam tako lepo, tako nežno i ženstveno. Nikada nisam znala da pravim piruetu na ledu niti bilo koji drugi trik.

Stigle bismo smo u Pionir smrznutih noseva i strpljivo čekale u redu za klizaljke, a zatim sele na hladnu drvenu klupu i šnirale ih do iznemoglosti. Ti trenuci izgledali su kao večnost pred izlazak na led. Uvek smo čekale da mašine sve očiste, da se led cakli a onda bismo srećno istrčale i klizale satima držeći se za ruke. Ponekad bi neki bahati klizač pokušao da prođe između nas – ali nailazio je na barijeru i obično bi se sve troje našli u zapetljanom zagrljaju glasno se smejući.

Ponekad bismo otišle na sredinu i vežbale vožnju unazad u krugu.

Po završetku klizanja obavezna je bila kupovina šećernih jabuka. Pojele bismo ih unutra jer je napolju suviše hladno, a zatim crvenih zuba klaj klaj do stanice.

Sve je bilo tako jednostavno, i bile smo srećne.

Odlomak iz zbirke pesama i priča ‘Euforija’ Milice Žikić Herder @milherder