Petak je. Dok ispijam prvu šolju kafe u omiljenom satenskom negližeu i sanjivo gledam Manarinu umetnost na podu dnevne sobe, razmišljam da li ću večeras ostati kod kuće uz knjigu, ili ću ovog vikenda beogradskim noćima možda oživeti duh Zelde Fitzgerald. 

Biram oba, jer u životu ipak možes imati sve – ponekad. Otvaram davno zaboravljenu knjigu Save Me the Waltz. Jedini objavljeni roman Fitzgeraldove napisan je delom u terapeutske svrhe nakon dijagnoze šizofrenije. Zeldin život – tragičan i briljantan baš kao i ona sama, bio je obeležen posebnom euforijom koja ju je naposletku dovela do ludila.

Ultimativna party girl, flapper diva, fatalna žena, umetnička duša neobuzdanog duha i gotovo opipljive želje za životom, u svom romanu opisuje brak sa svojom najvećom ljubavlju, piscem F. Scottom Fitzgeraldom. Litre alkohola i raskalašnost obeležili su eru njihovog života na relaciji Njujork-Pariz. Pariz je za njih bio beg, ali nikada utočište. Imali su vezu punu ljubavi i mržnje, u zavisnosti od godišnjeg doba, finansijske situacije i trenutnog raspoloženja. Moda, literarura i muzika bili su deo svakodnevnice, a njihov boemski životni stil protkan eksplozivnom strašću, neretko je bio oslikan i dozom ljubomore, pretežno u vezi sa poslom, s obzirom na to da su se u svom književnom stvaralaštvu doticali sličnih tema. Save Me the Waltz predstavlja ljubavne hronike Zelde i Scotta, a njihov turbolentan odnos ne opovrgava činjenicu da je Zelda bila dragulj, muza i životna ljubav svoga muža. Tu ljubav, zapečatila je i čuvena rečenica F. Scotta Fitzgeralda:

‘Volim je, i to je početak i kraj svega.’

Kakav čovek.

I naravno, kakva žena… zar ne?

Možda se nekada živelo slobodnije, ispunjenije, srećnije. Možda je, ipak, mali deo ovakvog, ekstravagantnog ali smislenog života moguće dočarati i u 21. veku.

Sa gramofona se čuje Chet Baker i pesma Let’s Get Lost. Skoro je ponoć, zatvaram knjigu i spremam se za izlazak u nadi da ću, inspirisana Zeldinim rečima uspeti da obojim svoju noć u Beogradu makar približnim uzbuđenjem i entuzijazmom.

Svakako, nekada je o takvim trenucima lakše pisati, ili čitati – nego ih istinski živeti.

Photo credit: Uroš Vojnović @puremedia2409

Tekst: Milica Žikić Herder @milherder