James Joyce – Umetnik večnosti

“Ono što zahtevam od svojih čitalaca jeste da posvete čitav život čitanju mojih dela”.

                                                                                                                            James Joyce

             jj1.jpg

Otac modernog romana i večiti zaljubljenik u Dablin, James Joyce, nije samo književnik koji se čita, već književnik koji se voli. Joyceove reči nisu samo puki oblik književne forme, one si vizuelne, gotovo opipljive, u sudaru fantazije i realnosti, napisane sa dovoljno čitkosti i razumevanja, a zapravo dovoljno tajanstvene da ostavljaju čitaocu slobodu da ih shvati na način na koji želi. Tako je, na primer, tok pisanja čuvene zbirke novela Dubliners, iz 1914. godine, sinhronizovan sa ritmom padanja snega, pružajući čitaocu zaista specifično, jedinistveno kniževno iskustvo.

James Joyce, rođen 2. februara 1882. u predgrađu Dablina, Irske, jedan je od najistaknutijih irskih autora dvadesetog veka. Poznat je po svom inovativnom literarnom stilu koji se zasniva na striktnom fokusu narativnog i indirektnog stila pripovedanja. Imaginacija protiv lucidnosti upakovana na jedan potpuno nov način koji je bio i biće nepresušni izvor inspiracije mnogim autorima, kritičarima, čitaocima, kao i podstrek večite diskusije. Jedna od niti Joyceovog stvaralaštva koja ga je oblikovala, jesu gradovi kroz koje je prošao i u kojima je, maker nakratko živeo. Spone sa gradovima kao što su Dablin, Cirih, Trst i drugi, vrlo su transparentno prikazane u Joyceovim delima. James Joyce verovao je da nacije imaju svoj ego, baš kao i individue. A još jedan od njegovih talenata bila je sposobnost da razume i pojedinca,i masu. Joyce je, iako pisac, mnogo više nego samo čovek od reči. On je čovek od reči i akcije. Književnik koji je verovao da kroz svoja dela mora poslati  dublju poruku, reći nešto značajno i za sebe i za druge. Snaga Joyceovih reči, pre svega leži u tome što on istinski veruje u ono što piše. Njegove priče ne postoje tek da bi bile napisane, one postoje da kažu nešto vredno i značajno. Da probude uspavane, da još više uspavaju sanjare, da trgnu konformiste, da zbune realiste. Njegove reči tu su da potstaknu reakciju i akciju. Njegove reči tu su da postave pitanje i dobiju odgovor, ali i da daju odgovor na mnoga unutrašnja pitanja onih koji ih čitaju.

Joyce je bio sentimentalan pisac, nastojeći da sačuva sve životne uspomene, koje su za njega bile od presudne važnosti. I, ne samo da ih sačuva, već da ih prenese na čitaoca.

Vratimo se na zastupljenost gradova u Joyceovoj književnosti. Najzastupljeniji od svih, svakako je Dablin— njegov rodni grad, njegov najbolji prijatelj. Dablin je grad čije nesavršenosti Joyce pokušava da razume i prihvati. Uostalom, nije retkost da nekada ljude, stvari i pojave koje volimo— ne možemo baš uvek da razumemo. Ono što nas u isto vreme pokreće, često nas  i razara iznutra. Upravo taj osećaj jeste ono što nas čini živima. A Joyce je bio majstor u tome da pokrene život rečima. U romanu Dubliners, nejasno je da li se obraća čitaocu, sebi ili gradu, ulazeći u srž univerzalnog urbanog iskustva svakog čoveka. Ipak, Joyceova privrženost ovom gradu ostala je prisutna sve do njegove smrti (Kada umrem, Dablin će mi biti napisan na srcu).

Od malih nogu učio je, želeo i, na sve moguće načine izražavao svoje stavove, svoje najdublje emocije, svoje unutrašnje besove. Komponovao je muziku, pisao. Pohađao je Clongowes Wood školu od 1888. do 1892. godine, nakon čega je upisao Belvedere College, gde počinje sa studijama italijanskog, engleskog i francuski. Njegova sposobnost da u svojim delima diskutuje bitne, svakodnevne, životne probleme, da se pozabavi politikom, okolinom, aktuelnim aferama, ljudima, problemima— ali, opet, sa druge strane da se uvek vrati na onu jednu, neiscrpnu, najmističniju i najvažniju, pokretačku temu, a to je — ljubav.

Romantična, eksplozivna, ljubav koja oživljava i ubija. Da se kroz poeziju osvrne na njenu analizu u najjednostavnijoj, najčistijoj formi van granica očiglednog. Jer, kako i sam navodi, poezija jeste vid umetnosti koji se bori upravo protiv očiglednosti, koja se suprotstavlja stvarima onakvima kakve jesu i pokušava, na samo sebi svojstven način da ih izmeni. Jer, istinska čar je, ne samo u onome što jeste, već u onome što može biti. Jedna od najistaknutijih priča o ljubavi jeste “The Dead“, iz zbirke Dubliners, a smatra se jednom od najboljih priča ikada napisanih.

Pored pisanja, Joyce se bavio i recenzijom knjiga, kao i pevanjem i predavanjem. Godine 1904, dodeljena mu je bronzana medalja na Feis Ceoilu, festivalu irskog plesa i muzike. Na ovom festivalu Joyce je umeo dobro da popije, a mnogi kritičari smatraju da je dablinski život bio vrsta goriva njegovoj kreativnosti.

Iste godine, James Joyce pobegao je u Cirih sa svojom ljubavi Norom Barnacle. Ovu odluku doneli su jer je Joyce dobio( ispostavilo se, lažno) obećanje za zaposlenje u prestižnoj Berlitz Language School. Sažalivši se na mladog došljaka, direktor Berlitz škole u Trstu, Almidano Artifoni, našao mu je posao u ovom gradu. Godine, 1914. objavljuje Dubliners. Struktura petnaest priča ove zbirke bila je relativno standardna. Ipak, jezik kojim se Joyce služio, kao i celokupna atmosfera odisala je novitetom i zapečatila njegov daljnji stil pisanja. Nedugo potom, Joyce počinje dugotrajan process pisanja novele Ulysses, koja je dovela književnost Joycea do ogromne slave. Čitaoci su ga zavoleli do granica fetiša, što je Joycea ozbiljno počelo da iritira. Delovi Ulyssesa objavljeni u američkom žurnalu Little Review, prouzrokovali su kontroverzu — s obzirom da se Joyce u opisima oslanja na veoma lucidne private erotske fantazije koje su provocirale brojne reakcije, pa i cenzuru. Joyceov cilj  u Ulyssesu bio je da na veoma sirov i neublažen način prezentuje realnost. Krajnje poglavlje novele zahteva veliko strpljenje pri čitanju, kao i posebno razumevanje Joyceovog narativnog jezika. Samuel Beckett, Sal Bellow, Albert Camus, William Faulkner, Gabriel Garcia Marquez i Tony Morrison ubacivali su elemente iz Ulyssesa u neke od svojih najuspešnijih dela.

Godine 1916. Joyce objavljuje A Portrait of the Artist as a Young Man, knjigu koja se oslanja na njegovo autobiografsko iskustvo pisano kompleksno i objektivno. Iako nije postigla zavidan finansijski uspeh, ova knjiga zapamćena je kao jedna od omiljenih dela avangardnih pisaca. Četiri godine nakon toga, na nagovor prijatelja Ezre Pounda, Joyce dolazi u Pariz, gde ostaje da živi dvadeset godina. Za vreme ovog perioda, Joyce objavljuje i vrhunac svog stvaralaštva, Finnegan’s Wake, genijalno delo čije je pisanje zaposelo pozamašnu količinu piščeve mentalne energije. Složenost ove knjige odvuklo je od čitanja mnoge prosečne čitaoce.

Karijeru i život James Joyce završava 1941. godine u Cirihu, preminuvši od komplikacije pri operaciji čira. Sahranjen je na Fluntern groblju u Cirihu. Joyce je, pre svega, želeo i znao da živi u sadašnjem momentu— a ceo njegov književni opus, čini se, i staje u jedan trenutak. Trenutak koji će trajati večno.

jjjj2

jj3

Tekst: Milica Žikić

Photo credit: http://www.pinterest.com

 

 

.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s