Jadransko primorje, leto 2016. godine

Ustala sam pre svih, zora je bila savršena.

Sedim na doku, sama, gledam u more i pijem limunadu.

Negde daleko, lagano odzvanja Zažmuri, od Bajage.

“Baklje gore, pesma cigana … pročitana s dlana sudbina.“

Slušam, i žmurim.

---

Utom, komšinca sa broda do nas neplanirano svraća u posetu poremetivši mi mir. Pričala je i pričala, a ja nisam mogla da prestanem da ćutim.

Usred njene rečenice, ustala sam i bez reči počela da trčim.

Ušla sam u more i zaplivala ludačkom snagom,

suze su se stapale sa morem, a ja sam plivala sve jače i jače

sve dalje i dalje

plakala sam sve glasnije,

na svetu smo bile same, samo pučina i ja.

---

Isplakala sam se, vratila na obalu nekontrolisano počevši da se smejem

i naručila ledenu kafu, sa puno šećera.

Popila sam je, gutljaj po gutljaj

led na jeziku vratio me u filadelfijsku noć kada sam pila hladan viski

vratio me u vreme kada sam mislila da je ceo svet moj.

Ponekad, moraš da zažmuriš

i da pustiš da se sve vrati, hiljadu puta.

Tekst: Milica Žikić Herder @milherder