“Da li pišeš? Da li si pisala nešto ovih dana, za sebe?”

“Nisam”, najčešće sam odgovarala.

“Nemam kad, ne stižem.”

“Pisaću.”

Deka – moj najveći obožavalac, sve što bih napisala čitao je prvi, iznova i iznova. Onda bi mu baka čitala naglas, isto to, iznova i iznova; i nikada mu ne bi dosadilo.

Najčešće se oduševljavao, ponekad imao neku konstruktivnu kritiku.

Stalno mi je govorio svoje ideje, o čemu bih mogla da pišem. Nekada jesam, nekada ne. Nisam stizala.

Ne krivim sebe jer znam da sam uvek radila najbolje što sam mogla. Nekada, život se ispreči i ne završimo stvari koje smo započeli, a nekada ih nikada i ne započnemo. Nažalost, najčešće su stvari koje odlažemo daleko bitnije od onih svakodnevnih, onih koje radimo jer moramo. A zapravo, ne moramo. 

Treba samo da shvatimo šta je suštinski važno, a to je da negujemo svoje talente – jer to dugujemo prvenstveno sebi, a onda i drugima. 

Odlučila sam da pišem, svaki dan. Za deku, zbog deke. I zbog sebe.

Iz knjige ‘Odlomak’ Milice Žikić Herder @milherder