Moj čitav život — bio je i biće — veličanstveno, blještavo svetlo koje je oduvek sijalo snažno pred mojim očima. Stvorila sam svoj mali svet ispunjen radošću i od tame sam pravila hiljade svetiljki koje su mi uvek pokazivale put. Sijalice su stalno bile upaljene i nisam im dala da se ugase.

Moj život — poput velike pozornice i svim reflektorima uprtim u mene, poput najlepše predstave, poput najluđe žurke, najukusnijeg kolača, poput  toplog, iskrenog zagrljaja, konfeta, vatrometa, muzike, buke koja usrećuje.

I šta ako je, život baš takav kakav je — jedno veliko blještavilo, ako ga uvek gledamo kroz zlatne naočare, namerno, čak i kada sve deluje crno.

Šta ako ne damo svetlucavoj prašini da nestane, nikada, u inat svemu što pokušava da donese mrak. 

Šta ako se na kraju svetlosti nalazi tunel — i ako u njega ulazimo svesno jer smo naučeni da verujemo. Jer smo navikli da vidimo lepotu u svemu, i znamo da nas spokoj i sjaj čekaju i kada zakoračimo malo dublje u tunel, o kome ne znamo baš ništa?

Iz knjige ‘Odlomak’ Milice Žikić Herder @milherder