Pisanje i ples, moje dve najveće strasti. Da nisam pisac, bila bih na sceni, bila bih plesačica.
I ponekad se pitam, da li svi radimo ono što želimo, svakodnevno?
Da li smo profesiju birali shodno ljubavima i talentima, ili je nešto treće presudilo?

Kada sam bila mala, pisala sam isključivo iz hobija; jer sam tako želela, jer mi je bilo zabavno, jer nisam mogla da dočekam – pisala sam da bih posle to čitala, sa istim uzbuđenjem kao da nemam pojma šta će se dalje desiti, iako sam svako slovo znala napamet.

Zabava – jedina stavka koja je bila važna. Ne novac, ne odgovornost, ne ego niti dokazivanje bilo kakve vrste, ne preispitivanje.
Pisala sam bez razmišljanja da li je napisano dovoljno dobro, da li je vredno. Nije me zanimalo ni šta će drugi reći ako pročitaju.
Jedvačekanje, uzbuđenje, radost, bezbrižnost – samo su ove emocije bile relevantne, tada, kada bila sam dete.
I dan danas pišem, ali ne uvek sa istim žarom. Pišem, nekad za posao, nekad sa sebe, nekada za one koje volim. Nekada za potpune neznance, za koje se nadam da će ih moje reči pokrenuti, inspirisati, motivisati i na neki način im pomoći.

Šta je ono što ste vi radili kada ste bili dete? Šta vam je donosilo najviše radosti i da li i danas radite isto to, sa istim detinjim žarom, uzbuđenjem i lakoćom?

Ako je odgovor ne, zapitajte se zašto.

Ja obećavam sebi, svaki dan, da neću odustati od onoga što jesam, da ću raditi ono što volim, da ću neumorno pisati i plesati kada god to budem želela, samo radi pisanja i plesanja. Samo jer mi se baš to radi, samo jer sam tada najviše ja ja.

A kada ste vi najviše vi?

Tekst: Milica Žikić Herder @milherder