“Sve, pa i životi najvećih ljudi, budu pa prođu kao svitac u letnjoj noći. Zaborave se i počasti, i posmrtni govori prijatelja… Ono što ostaje da trajno svedoči, su knjige.”

Životi se završe, ali knjige ostaju. Takođe, i knjige se završe ali životi se nastavljaju. I tako ukrug. Stoga, ili proživite nešto vredno pisanja, ili napišite nešto vredno življenja; ali ne zaboravite – ne zaboravite na sebe u svom životu. Na vreme. Na jutra tiha poput snega, uz kafu koju ispijate na miru. Ili na moru.

Ne zaboravite da pogledate u nebo, da primetite pun mesec, zvezde i oblake kao velike šnenokle.

Ne zaboravite da zaista slušate i čujete druge ljude.

Da ne radite ništa na silu i da ne bude prekasno, kada se kao PUF vaš ili životi onih koje volite završe.

Da ne živite tuđe snove. Da ne jurcate, ali da znate kuda idete.

Da zagrlite najvoljenije, da putujete kuda želite, da negujete svoje talente, da iste umnožavate i da živite svoju životnu svrhu. Da sanjate (i ostvarujete) svoje snove. Da ne zaboravite da ništa ne mora i sve može, da živite život u kome brodovi nikada ne prestaju da plove.

Šta smo mi, kada nas više ne bude? Da li smo samo zvezdani prah ili smo priče, slike, pesme, uspomene? 

Ne znam, ali znam da dani ne prolaze već lete pored nas. Ako smo veoma srećni uspeće da nas dotaknu i učine da ih osećamo, da se sećamo, da ih doživimo i pamtimo. Ako smo velike sreće dozvoliće nam da budemo deo njih.

I zato se glasno smejte i budite zahvalni jer vas je svaki novi dan dočekao, i jer ste vi dočekali njega.

I baš nikada ne zaboravite najvažniju stvar –

ne zaboravite da vas ima u vašem životu.

Tekst: Milica Žikić Herder @milherder