Slučajni prolaznik

Njujork, kišno ali toplo letnje veče. Grad je svetao, lep… Kada bi Njujork imao oči, one bi bile krupne, staklene, radoznale. Uvek širom otvorene, živahne, ali tajanstvene i potpuno nepredvidive. Te oči su me netremce gledale i upijale svaki moj pokret, bile mi najbolji prijatelj, plakale i smejale se sa mnom punih deset godina. 

Prolazila sam ulicom i spazila visokog momka u skupom, crnom kaputu. Bio je izrazito lep, elegantan, izgledao je staloženo i veoma ozbiljno. Otvarao je vrata žutog taksija devojci u visokim potpeticama, duge plave kose. Nosila je bež kaput i kapu sa otmenim srebrnim brošem. Povetarac je jedva primetno duvao, ali devojka je ulazeći u taksi mirno pokušavala da skloni dugačku plavu loknu sa lica. Prefinjenim, delikatnim pokretom, malom nežnom rukom lagano je uhvatila pramen – i sklonila ga sa obraza. Primetila sam da joj je koža bila meka i sjajna a obrazi blago rumeni. Momak je naizgled strpljivo čekao držeći vrata od taksija otvorena, ali se na njegovom licu mogla videti nervoza zbog devojke koja, birajući da lagano, bez imalo žurbe skloni pramen sa lica pre, umesto posle ulaska u kola, zaustavlja saobraćaj. Devojka plave kose konačno je ušla u taksi, a za njom i mladić. Ova slika ostaće mi urezana duboko u sećanju zauvek jer, devojka duge plave kose sam ja – iako sam se u tom trenutku osećala samo kao slučajni prolaznik. 

Tekst: Milica Žikić @milzikic

follow ANTI: www.instagram.com/antimag__

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s