CHARLIE WATTS – ISTI, SAMO BOLJI

Kad je na koncertu Rolling Stonesa u Brazilu 1995 Charlie Watts predstavljen publici, aplauz je trajao toliko da je mogao da ugrozi satnicu nastupa. Možda ne baš toliko, ali sasvim dovoljno da ljubav koju je publika želela da pošalje bubnjaru benda učini potpuno očiglednom. To što se dogodilo u Brazilu redovno se događalo na svim koncertima. Charlie, pritom, tokom kompletne karijere nije činio apsolutno ništa što bi trebalo da ga promoviše u popularnu i omiljenu ličnost. Uglavnom je svirao bubnjeve i gledao svoja posla.

Osim toga, deluje kao da Charlie nije bio samo ljubimac publike, nego i najomiljeniji član Stonesa među samim Stonesima. Uprkos tome što se njegov životni stil, osim jednog posrnuća koje se dobro završilo, dijametralno razlikovao od načina na koji su ostali Stonesi pristupali istoj stvari – ili možda baš zbog toga – on je bio neko ko, u simboličnom smislu, ima čak veću težinu od Jaggera i Richardsa, pogotovo za Jaggera i Richardsa. Charlijev život i karijera pokazali su da je moguće biti izložen svim mogućim iskušenjima, a ipak odoleti. Da je moguće izbeći zamke sujete, pohlepe i „slobodne ljubavi“ (koja je posebno na turnejama predstavljala opšteprihvaćeni standard i poželjan model ponašanja) i ostati veran svojoj supruzi i porodici. Već je mnogo puta pominjana činjenica da je Charlie jedini od Stonesa (a i u drugom bendovima bi mu se našlo malo ravnih) koji je čitav bračni život proveo sa jednom ženom i samo se jednom navukao na heroin, ali se brzometno skinuo, bez posledica. „Ostavio sam heroin kao što ljudi ostavljaju cigarete“ – rekao je u jednom intervjuu, a zatim obrazložio takvu odluku time što je shvatio da je prinuđen da bira između glupe zavisnosti i svega što mu je u životu značilo najviše. Pošto se opredelio za ovo drugo, živeo je dugo i srećno sa svojom porodicom i svojim bendom. Malo ljudi u rock’n’rollu (i mnogo šire) bi moglo da se pohvali nečim takvim i pritom ostane ultimativno cool.

Kao bubnjar Charlie Watts bi bio san svakog benda, ali su Stonesi imali sreću da ga ugrabe na vreme. Kao čovek, bio je, po svim svedočenjima, smiren, uljudan i ljubazan. Čak i prema potpunim strancima. U tom smislu zgodna je priča koju sam slučajno pronašao među komentarima na YouTube: čovek je, u gradu gde su Stonesi te večeri nastupali, sreo Charlija na ulici, prepoznao ga, prišao mu i pitao: Da li si to ti? Jesam, odgovorio je Charlie, ima li ovde neko dobro mesto gde može da se popije pivo. Ima, odmah iza ugla, izgovorio je zapanjeni čovek. Pa, šta čekamo? – rekao je Charlie. Sledeća dva sata proveli su u obližnjem pabu, uz pivo, razgovarajući kao da se poznaju godinama i uzvraćajući pozdrave svima koji bi ih pozdravili.

Odlaskom Charlija Wattsa nivo radosnog uzbuđenja pri samom pomenu reči rokenrol opao je za nenadoknadiv stepen. Kakav god da je svet, u njemu je bilo lepše i prijatnija živeti dok je i Charlie bio tu.