Sa radija trešti Pretty Woman, zvuk se odbija o zidove preteći da će da ih sruči na nejaku figuru koja sedi za radnim stolom i piše, neumorno kuca po tastaturi, prsti je bole, poprimaju sve crveniju boju, zatim modru dok naposletku potpuno ne poblede. Kucanje se, ipak, nastavlja još većim intenzitetom jer ono nešto mora da izađe iz nje. Ono nešto

udara

lupa

razdire je…a papir trpi sve.

Nakon sati neprestanog pisanja, kucanje iznenada prestaje i ona shvata da je vreme da krene.

Ona.

Dugačka crna kosa danima neoprana ali i dalje sjajna i blistava, nehajno pada niz njena sitna leđa.

Ponekada, Ona dobije neku ludu ideju. Usled tuge i usled besa, javi se neki čudan, neobjašnjiv poriv za samouništenjem koji kao da joj na kraju pomaže da iz svega ispliva samo još jača. Ona mora da krene odmah i sada, jer ostajanje ne može da podnese. Mora da krene istog trenutka, iako ne žuri jer ide nigde i nikome – ali mora da se spremi i da ode. Istog trenutka.

Njena kosa nije crna…o ne… ona je svetlo smeđa, naginje ka plavoj, miriše na med i vanilu.

Ali, Ona voli da se menja a ponekada, mahom u ranim jutarnjim satima, ZNA da će joj jedino farbanje kose u tamnu, drastičnu boju kompletno promeniti život i stoga je boji ponosno gledajući sebe u ogledalu i ubacujući se u lik neke potpuno druge žene koja postaje od sutra.

Od sutra počinje ponovo, sveže poglavlje. Počinje od nule. 

Od sutra je spremna. Spremna da postane

mršava

strpljiva

staložena

spokojna.

Spremna za ostanak,

za dolazak.

Za povratak

Spremna za novog njega

spremna da nauči da veruje češće

da voli više

sremna da bude obazrivija

manje lakomislena,

manje impulsivna

spremna za čuda

za stare početke

za nove krajeve.

Spremna je.

Pesma se završava a Ona oblači crni kaput, stavlja crveni Yves Saint Laurent ruž i odlazi u noć.

Tekst: Milica Žikić @milzikic

Photo credit: http://www.pinterest.com