“Postoji samo jedna razlika između mene i ludaka. Ludak misli da je normalan, a ja znam da sam lud.” Dali
Brkovi koji vode neki svoj život, kolutajuće crne oči, neiscrpna umetnost imaginacije i eksplozivna inteligencija samo su neke od asocijacija koje padaju na pamet kada je reč o slavnom nadrealisti Salvadoru Daliju.
Dalijev nadrealizam je autentičan, ne liči ni na jedan drugi i priča jedinstvenu priču. Kao vrlo iracionalna i svojeglava osoba, Dali je imao visoke prohteve i nije želeo da se zadovolji uskim vidicima. Po njegovom mišljenju, Univerzum ne treba prihvatiti takav kakav je, već ga mistifikovati, videti onakvim kakav želimo da bude i kreirati ga po svojoj sopstvenoj volji i viziji dajući mu beskrajne opcije za metamorfozu.
Salvador Dali rođen je 11og maja, 1904. u Španiji. Od ranih godina bivao je ohrabren da stvara i usavršava svoju umetnost znajući da će eventualno biti kandidat za akademiju u Madridu. Danas je Dali možda najpoznatiji po svojoj slici iz 1931. The Persistence of Memory, koja prikazuje meke, kao istopljene satove, aludirajući zapravo na nepostojanje i relativnost vremena u prostoru, kao i na to da je sve podležno destrukciji. Dali kroz celo svoje umetničko stvaralaštvo u stvari zastupa teoriju nepostojanosti i promenljivosti. On smatra da svakom predmetu, biću, pojavi, fenomenu treba odreći nepromenljivost, naglašavajući da se iza svakog od njih krije beskrajna mogućnost ka eksperimentu i da se kroz njih mogu ocrtavati drugi predmeti, druga biće, drugi fenomeni i druga komponenta vizuelnog. Kako uopste da znamo da su stvari onakve kakve ih baš mi vidimo? Dalijevo zanosno ludilo dozvoljavalo mu je da vidi više stvarnosti i naslika baš onu koja mu se najviše sviđa.
Salvador je, zajedno sa mlađom sestrom Anom Mariom i svojim roditeljima provodio brojna leta u vikendici na obali sela Cadaques. Njegovo detinjstvo, pored vrlo striktnog oca nije bilo plahovito već puno trzavica koje ga i pored mnogih očevih kazni, nisu sputale i obeshrabrile da nastavi putem ekscentričnosti. Ipak, kada je slikanje u pitanju majka mu je bila bezrezervna podrška i kao dete ga je poslala u školu crtanja Colegio de Hermanos Maristas u Figueresu. Dali je godinama kasnije izjavio da iskrenost umetnosti leži upravo u crtanju: ili je dobro, ili loše, nema obmane. Posle prve godine u umetničkoj školi, otkrio je modernu umetnost Cadaquesa na letovanju sa porodicom. Tamo je, takođe, upoznao i Ramona Pichota, lokalnog umetnika koji je često posećivao Pariz. Sredinom 1919., Dali je održao svoju prvu izložbu u gradskom pozorištu Figueres.
Godina 1922. bila je jedna od presudnih u Dalijevom životu. Te godine upisao je školu Academia de San Fernando u Madridu. U ovoj umetničkoj školi Dalijev nivo ekscentričnosti dosegao je nove granice. Imao je dugu kosu i zulufe, oblačeći se sa primesama engleske estetike sa kraja 19og veka. Godinu posle upisa, mladi umetnik biva suspendovan, jer je kritikovao pofesore i navodno, podigao uzbunu među studentima u vezi sa izborom profesora na pomenutoj akademiji. Iste godine, nakratko je bio uhapšen zbog sumnje da je podžavao separatistički pokret, iako je Dali u to vreme bio apolitičan (kao i tokom većine svog života). Ipak, 1926. godina beleži Dalijev povratak na Akademiju, ali je nedugo potom trajno suspendovan uoči finalnih ispita, zbog izjave da nijedan od profesora nije kompetentan da njega ispita.
To je čist Salvador Dali. On ne pristaje na kompromise, ne prihvata realnost onakvu kakva je već stvara svoju, zna da je pravilo da pravila nema, a i ako ih ima, ona za njega, jednostavno ne važe. To je suština Dalija i njegovog stvaralaštva. Još dok je bio u školi, počeo je da je da istražuje mnoge forme umetnosti uključujući umetnost klasičnih slikara kao što su Raphael, Bronzino and Diego Velázquez (od koga je usvojio uvrnute brkove kao lični pečat).
Posle suspenzije, između 1926. i 1929. Dali sve češće o češće putuje u Pariz, gde upoznaje neke od najuticajnijih slikara kao što je Pablo Picasso, prema kome je gajio duboko poštovanje. Za vreme ovog perioda, Dali je naslikao mnoga dela upravo pod uticajem Picassa. U Parizu umetnik takođe upoznaje i Joana Miróa, poznatog španskog slikara i skulptora koji je, zajedno sa pesnikom Paulom Eluardom i slikarom Renéom Magritteom, uveo Dalija u nadrealizam. Do tada, Dali je radio sa stilovima kao što su impresionizam, futurizam i kubizam.
Godine 1929., Dali je proširio svoje umetničke vidike ušavši u svet filma, saradnjom sa Luisom Buñuelomi to u dva filma, Un Chien andalou i  L’Age d’or . Dalijeva umetnost pojavila se i nekoliko godina kasnije u još jednom filmu: reč je o Spellbound Alfreda Hitchcocka. Dalijeve slike korišćene su u delu filma u kome je prikazan san koji pomaže u otkrivanju tajne psiholoških problema glavnog lika Johna Ballantinea. Do 1930. Dali postaje već poznata figura nadrealizma.
U samom Daliju se postepeno gradilo ono što će na eventualno biti prihvaćeno kao teorija istorije umetnosti. U njegovom delu sve je imaginacija a zapravo ništa nije imaginacija. Nijedna crtica, nijedan potez kista – ništa nije prepušteno slučajnosti, sve je planski odrađeno i na svom mestu. Ništa nije približno kako treba da bude već baš onako kako treba da bude, savršeno zamišljeno u umetnikovoj glavi. Izazov je Dalijevo srednje ime. Njegova možda najveća tajna jeste što je u svemu video magiju. U obliku kolena žene što sedi kraj njega, obodu čipkane haljine, starim fotografijama… Kao što i sam navodi, on ‘ne slika portret prema osobi, već osoba koju slika eventualno počne da liči na svoj portret.’ Briljantna izjava koja još samo jedan dokaz u nizu da Dali pušta svet da živi prema njemu, a ne obrnuto. Za to treba imati veliku dozu hrabrosti koja ovom umetniku nije manjkala. Što se tiče Dalijevog odnosa prema umetničkim delima drugih slikara, vrlo je isključiv – pred nekim delima zastajući bez daha, pred drugim bivajući bolno ravnodušan. Takođe naglašava da je sva velika umetnička dela video sa zakašnjenjem.
‘Neprekidno nagovaram ljude da reprodukuju moje slike, jer mi reprodukcije izgledaju lepše od originala.’ Ovako nešto može da izjavi samo neko sa neboparajućim samopouzdanjem, ili dozom ludila, a Dali je bez sumnje posedovao oba. Četkicom i zemljanim bojama stvorio je jedan potpuno novi podsvesni erotski i paranoični univerzum. Bez dlake na jeziku i striktnih stavova, ono što je pre svega odbijao da toleriše bio je manjak originalnosti pri stvaranju. Navodi da mu je osećanje prezira potpuno strano i da ne veruje ni u pakao ni u đavola. Voli žene i njihovo telo, a na pitanje ko ima najlepše grudi na svetu, odgovara ‘To su grudi koje se nalaze u muzeju Marije Antoanete: porculanska devojka izlivena u obliku pehara. Naravno, u pitanju je Škola iz Fontebloa. Dojka ima donekle oblik limuna.’
Sredinom 1980., Dali biva forsiran da se povuče iz slikarske karijere usled motornog poremećaja koji je izazvao trajno drhtanje i slabost u rukama. Kako više nije mogao da drži četkicu za slikanje, izgubio je sposobnost da se izrazi na način na koji je najbolje znao. Sledeća tragedija zadesila ga je 1982, kada je njegova voljena žena, muza, inspiracija i najbolji prijatelj, Gala, preminula. Ova dva događaja poslala su ga u duboku depresiju. Preselio se u Pubol, zamak koji je kupio i obnovio za Galu, želeći da se sakrije od očiju javnosti i kako neki špekulišu – da umre. Godine 1984., Dali je gotovo nastradao u požaru i zbog povreda završio u invalidskim kolicima. Njegovi prijatelji i kolege spasili su ga iz mračnog zamka i vratili u Figueres. Dvadeset i trećeg januara, 1989. u njegovom rodnom mestu Daliju je otkazalo srce i završio je život u 84oj godini. Sahranjen je u svom pozorištu – muzeju u Figueresu.

Tekst: Milica Žikić

Photo credit: http://www.pinterest.com