Samuel Beckett – Pisac koji je promenio svet

“Pokušao. Propao. Nije važno. Pokušaj ponovo. Propadni ponovo. Propadni bolje.” Samuel Beckett

Neki pisci su postojali i postoje ne samo da bi pisali, već i da bi menjali svet. Da bi pomerali granice, ne samo u književnosti već i u ljudskim umovima. Jedan od takvih pisaca bio je i fenomenalni i zauvek inspirativni Samuel Beckett. Potpuno drugačiji od ostalih, i, kao što to obično biva, često neshvaćen od strane svog okruženja, a kompletno prihvaćen i proslavljen tek kada ga više nije bilo. Beckettovo stvaralaštvo sastoji se od brojnih eseja i nekoliko romana, ali je svetski uspeh postigao dramama.

Samuel Beckett, rođen 13. aprila. 1906. godine, bio je čuveni irski avangardni književnik, dramaturg i romanopisac, najpoznatiji po svojoj drami Čekajući Godoa (Waiting for Godot). Bio je prijatelj sa kolegom Jamesom Joyceom, koji je veoma uticao na njega i njegovo stvaralaštvo. Smatran je jednim od najvećih modernista, ali i stubom postmodernizma, kao i jednim od ključnih pisaca „teatra apsurda“. Kao takav, Beckett je naširoko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca 20. veka— a 1969. godine dobio je i Nobelovu nagradu za književnost, dok mu je 1984. dodeljena titula Saoi, što je najviše priznaje udruženja umetnika Irske Aosdana.

Rođen u predgrađu Dablina kao Samuel Barclay Beckett, bio je mlađi od dva sina Williama Franka Becketta i May Barclay. Okruženje u kome je Beckett odrastao neretko se pominje u njegovoj prozi i poeziji. Irski pesnik i pisac Beckettove biografije, Anthony Cronin, o Beckettovom detinjstvu rekao je: “Više je voleo da bude napolju nego unutra. Uživao je u igrama i bio dobar u njima. Odlično se slagao sa bratom i rođacima, ali je, ipak, imao trenutke samoće, povlačeći se u svoju kulu sa knjigom. Odrastajući, imao je momente neraspoloženja i uzdržanosti, iako je sa druge dane bio živahno dete sklono atletici. Postao je mali buntovnik iz srednje klase, ali sa izvanrednim manirima, pogotovo kada je bio primoran da se socijalizuje.”

Pohađao je Trinity College od 1923. do 1927. dobivši diplomu francuskog i italijanskog jezika, a njegova ljubav prema romanskim jezicima ne jenjava ni kasnijih godina. Generalno, ljubav prema jeziku, poeziji, rečima uopšte— Beckett je razvio velikim delom zahvaljujući svojim uvaženim profesorima, a to su Thomas Rudmose-Brown, A.A. Luce i Bianca Esposito. Nakon završetka studija, Beckett prihvata posao profesora na Campbell College-u, u Belfastu, a od 1938. godine, permanentno preseljen u Pariz, nakon rata počinje i da piše na francuskom.

Dolaskom u Pariz upoznaje Joycea, čiji lik i delo ostaju utisnuti duboko u Beckettovom životu. O posebnom odnosu između ova dva pisca, James Knowlson je napisao: “Obojica su posedovali diplome francuskog i italijanskog jezika, doduše sa različitih dablinskih fakulteta. Joyceove izuzetne lingvističke sposobnosti i bogato poznavanje jezika—italijanskog, nemačkog , francuskog , engleskog— impresionirali su Becketta. Takođe, delili su strasnu ljubav prema Danteu. Obojica su obožavala reči – njihove zvuke, ritmove, oblike, poreklo i istoriju. Joyce je imao izvanredan vokabular—izveden iz mnogih jezika i zanimanja usko povezanih sa savremenim slengom.”

Beckettovo prvo objavljeno delo bila je kratka priča Assumption, dok je prvu nagradu za književnost dobio pesmom Whoroscope. Putujući svetom— sa nešto dužom pauzom u Londonu, gde je objavio delo Proust, kritičku studiju stvaralaštva Marcela Prousta — Beckett je sretao brojne ludake, čudake, protuve i ulične lutalice… koji su mu velikim delom poslužili kao inspiracija pri pisanju i osmišljavanju prototipa nekih od njegovih najupečatljivijih likova. Usled traganja Evropom, Beckett je takođe postao veoma zainteresovan i za delo Arthura Schopenhauera, zbog čega odlučuje da se potpuno posveti pisanju, i počinje da radi na svom prvom romanu Dream of Fair to Middling Women, koji nije završio obzirom na sveopštu nezainteresovanost izdavača.

Njegov prvi objavljen roman ikada, bio je Murphy (1935), dok je prvo delo na francuskom jeziku Mercier et Camierwhich, napisano 1946. godine, a objavljeno tek 1970. Na stazi procvata Beckettovog stvaralaštva posebno mesto zauzima drama Waiting for Godot (objavljena 1953. godine) koja je, iako kontroverzna, postigla enormni uspeh u pariskim pozorištima, dok je u Londonu primljena sa dozom uzdržanosti i vidnim nedostatkom oduševljenja. Kako je vreme prolazilo, drama postaje sve prihvaćenija a Godot je pobrao brojne pozitivne kritike, što je kulminiralo nagradom International Publisher’ Formentor Prize, 1961. godine. Za vreme ovog perioda, Beckett je napisao i drame Endgame i Krapp’s Last Tape.

Ono što je neophodno pomenuti jeste i neverovatan uticaj koji je Beckettova supruga— Suzanne Dechevaux-Dumesnil— imala na njega. Godinama je bila njegov životni saveznik, najveća podrška i kritičar, ali i potpora u divljim avanturama. Venčavši se na privatnoj ceremoniji u Engleskoj 1961. godine, u periodu ljubavi sa njom, Beckett doživljava i najveći uspon u karijeri. Ipak, jula 1989. godine, odlaskom Suzanne sa ovog sveta, povlači se duboko u sebe. Ubrzo potom, 22. decembra 1989. godine— Beckett odlazi za svojom voljenom, uz sopstvenu misao ispisanu na zajedničkom grobu “Bilo koja boja, sve dok je siva.”

Samuel Beckett bio je usamljenik, veličanstveni pisac i filozof, ali za razliku od Camusa, ili Sartrea nije pisao filozofske eseje. Njegov glavni i najvažniji izraz odvijao se kroz umetnički jezik pozorišta. Ipak, bio je zainteresovan za filozofe kao što su Descartes, Schopenhauer i Geulincx. Ovi mislioci predstavljali su neke od glavnih izvora zahvaljujući kojima je Beckett formirao sopstvena mišljenja i viđenja sveta koje je kasnije pitko izlagao kroz svoja dela. Beckett sebe naziva analitičarem, koji pokušava da kroz svoja dela kaže što manje, navodeći ljude da razmišljaju što više— i da sami donose zaključke. Beckettov minimalizam pri pisanju, ne samo da nije odmogao, već je znatno doprineo kvalitetu njegovih reči, koje tako dugo i istrajno sijaju na papirnim ( a danas i elektronskim) stranicama već godinama unazad.

Ako bismo pokušali da sažmemo Beckettov rad, glavna i uvek ponavljana tema bila je tema čoveka i njegovog postojanja kao i neiscrpna potraga za istinskim značenjem života. Zapravo, svrha ljudskog života, po Beckettu, večno je pitanje bez odgovora. Čini se da je teško i početi sa traženjem, jer ne znamo odakle da krenemo, koga da pitamo. Postojanje se čini kao da nam je nametnuto od strane nepoznate sile. Čini se da ono i nema značenje, a ljudi su ipak, opsednuti potragom za njim. Svet je, zapravo, potpuno haotičan. Stoga, pokušavamo da mu nametnemo značenje kako bismo odagnali misli sa činjenice da je situacija u kojoj se nalazimo beznadežno neshvatljiva.

Beckett je, sasvim sigurno jedan od najhrabrijih, najodvažnijih pisaca, na neki način potpuno nemilosrdan u saopštavanju surove istine, ali iznad svega, pri ovom činu nikada ne odustaje od prizvuka optimizma. Beckett ne pokušava da zaslepi demagogijom, već kroz svoja dela vodi životnom stazom predstavljući je onakvom kakva jeste— sa svim vrlinama i manama. Njegovo pisanje je iscrpno i lekovito, jer piše iz dubina svoga srca. On nije prodavac magle već stvaralac najčistije literarne magije.